Prugom

1/10/23 | 10:50

Dva jutra zaredom sam se gubio na centralnoj železničkoj stanici, pokušavajući da shvatim smerove, dolaske i vremena. Podzemnim prolazom sam menjao perone, samo da bih se opet vraćao pred veliki ekran, u nadi da će sledeći polazak voditi ka Batajnici.

Na odgovarajućem kolovozu, jedan dečko je na klupi spavao sedeći, sav u sebe slomljen, prekrštenih nogu. Gledajući ljude na susednom peronu pomišljao bih da i oni tek odlaze nakratko. Jedva uhvatljiva tuga na pomisao da možda grešim.

Na peronima je lakše videti profile lica, tamo gde su svi namamljeni u zamku iščekivanja.

I onda voz, dok nam svečano iz širokog svetla postepeno otkriva sam sebe, kao bik u punom trku, upregnut da zastane. Pod vagonima tamni sanduci. Vojničkim fontom ćirilicom ispisano ОПАСНО ПО ЖИВОТ.

Voz je star i ruski, odavno ižvrljan grafitima. Svetlost u kupeima boje jajetove ljuske. Pristigli ljudi u lančanom nizu kupea liče na pokretnu izložbu čiji bi motiv mogao da bude vremeplov. Otvaranje automatskih vrata, svečano stupanje u redove pristiglih iz prošlosti.

Miris teškog čelika pomešan sa čudnom notom smrada. Kao da je vagon zapamtio sve mirise prošlih putnika u želji da ih nikad ne zaboravi. Ponovo zatvaranje vrata i strah da se ma koja šipka dograbi šakom u potpunosti. Čudno stanje suzdržanosti prilikom prvog trzaja vožnje. Toliko ljudi i svi gledaju ispred sebe ili kroz prozor. Svaki poduži susret pogledom bi bio nepristojan, iako ti izrazi, u čudu pred sve bržim taktom pragova, mame na potajno zagledanje.

Koliko sam samo puta gledao vozove kako prelaze nadvožnjak iznad Sajma, a juče sam i sâm konačno bio na takvom putu. Čudan prizor, kada po izlasku iz tunela odjednom ugledaš vrhove zgrada. Peti sprat u visini očiju. Blesak intime iza širom otvorenih prozora. Neko, samo za tren ničiji, dok stoji u svojoj sobi. Nedovoljno vremena da domisliš taj život. Nisi stigao da vidiš poster na zidu. Ni radni sto, ni da li je krevet spremljen.

Hitanje zaštitne ograde u sve većoj brzini. Statika reke pod hukom. Odjednom nos barže obasjan pristiglom jeseni. Pecaroš zakačen za reku. Hipnotišući pokret glave jer je lakše ne pružati otpor smeru kretanja.

Šuma, pa nasip, ljudi u daljini iza stare fabrike, koji kao da upravo zbog daljine nemaju ime. Automobili mile drumom, blokovi novobeogradskih zgrada i zastrašujuća pomisao na količinu snova koja se tokom noći rojila iza toliko prozora. Nagli osećaj usporavanja, istovremeno okretanje tela putnika i sinhrono puštanje šipki. Izlazak kroz vrata kao prasak sačme.

Neodređeno sećanje na sve ove scene tokom radnog vremena. Prećutna želja da ponovo uđeš u taj portal. Veb-aplikacija obaveštava da je polazak u 17:15. Tvoj povratak. Prečicom preko prljavog stepeništa i pregažene žice. Oprezno prelaženje krvotoka pruga, opet peron. Ljudi u daljini kao prizor tuđeg sna i odjednom ideogram u kojem voz dolazi iz mraka. Liči na NLO dok mu u susret idu muškarac i žena. Upozorenje – Ne hodaj prugom. A muškarac i žena baš hodaju prugom, zbog čega znak više liči na socijalistički Sci-Fi poster, možda nastavak Stalkera u kojem se devojčica sa telepatskim sposobnostima konačno vraća u Zonu.

17:14 i moguće ga je čuti. Šine najavljuju dolazak tonom paranormalnog prizvuka. Jednim delom je već tu onaj koji upravo stiže. Kolega mi objašnjava da će nam simetrija pomoći ako uđemo u poslednji vagon. Zbog nje ćemo kod Franša izaći bliže stepeništu. Kaže, nekada su ljudi u prerijama polagali uvo na šine i tako merili dolazak. Znam da jesu zbog kaubojskih filmova. Ulazimo bez guranja iako svi ljudi na stanici imaju isti cilj. Sedam na stolicu i grlim ranac. Prozori su dopola spušteni. Moguće je videti vetar u tuđim kosama. Sve se odjednom vraća, kao na premotanoj kaseti i zgrade i reka i tunel, ali ne silazim tamo odakle sam jutros pošao, pa je to sada sve nova vremenska linija.

Na stanici kod Franša, tragovi velikih mašina za kopanje na zidovima tunela. Vrata se otvaraju i vidim jednog čoveka sa rancem na leđima. Osmehuje se sam za sebe dok izlazi. Nema ni mobilni u ruci, ni slušalice u ušima. Penjemo se mračnim stepenicama ka svetlosti. Vidim ga još nekoliko trenutaka, još uvek se osmehuje, a zatim nestaje u gužvi. Znam, ako ga budem video još nekoliko puta, sigurno ću ga sanjati. 

(Dopuna 2/10/23 | 23:02) 

Jučerašnji kadar pristizanja voza u stanicu.

Svetlosna temena trougla ista kao na ideogramu iznad.