Katelegos #2

23/9/23 | 10:30

Juče na poslu, tokom pauze za ručak, ponovo u Bloku 28. U dvorištu škole deca se igraju na velikom terenu. Policajac je nagnut na kapiju, odmara, ali je u pripravnosti. Ubrzo, u prolazu primećujem da jedna devojčica stoji sama pored drveta. Prenuta iz dubokog razmišljanja, pogledala me je kroz rešetke visoke kapije.

Usred dana, bulevar Milutina Milankovića. Tri jednosmerne trake podeljene dugim ostrvom na kojem suncem spaljena trava liči na pustinju. Iza linije zgrada pogled na nasip, ovoga puta bez voza. Dok prelazim bulevar van pešačkog prelaza, asfalt je tamna traka, toliko dugačka da liči na aerodromsku pistu. U daljini tinja fatamorgana. Prostor se jedva primetno savija, kao kad zagledaš plamen sveće. Iznenada, na tom mestu, neko pretrčava bulevar iako na vidiku nema automobila. Crna prilika je pod suncem odjednom crnja, prelazi na drugu stranu i nestaje među zgradama.

Oko šest popodne, prizemlje stare zgrade nadomak Palasa. Kroz otvoren prozor nazire se mračna prostorija u kojoj jedan čovek radi vežbe. Nestaje, pa se pojavljuje, kao klip motora naizmenično podignut i spuštan snagom sopstvenih čučnjeva. Pored njega stoji žena i stražari nad vežbom. Nije mi jasno zašto se sve to dešava u tolikoj tami.

Pre polaska na proslavu, pogled iz parka na sobu poslednjeg sprata, prema kupoli susedne zgrade. Zemlja na kojoj ležim je još uvek topla od dana na izmaku. Utisak neprebrojivog, istovremenog bockanja trave po golim listovima nogu. Svetlost u prozoru boje mandarinine kore, puna i kao da će uskoro prsnuti. Iznenadna želja da budem na tom mestu i vidim tačku na kojoj upravo ležim. Želja da možda saznam ime osobe koja je očigledno u toj sobi i ne oseća potrebu za takvom panoramom.

Obrisi lišća smokve naspram slabe mesečine dok ustajem. Mrak i dvoje sede u turskom sedu na istoj toj toploj travi. Očigledno se vole, gotovo su jedna senka. Tiho se smeju, razgovaraju na francuskom.