Katelegos #1

13/9/23 | 20:57     

Ujutro, na putu do posla, čovek je sedeo na parkingu Savremene administracije i držao radio. Stari, crni, poveći aparat, sa dugačkom antenom na izvlačenje. Iz zvučnika se kroz šum na jedvite jade probijala melodija. U prolazu mi se činilo da je klasika. Jednom rukom je držao radio i slušao, drugom pušio cigaretu. Znam ga iz viđenja.

Stanica 94-ke na Novom Beogradu, Blok 28. Dok autobus pristiže, iza stanice, iz visoke trave izleće čovek. Ne znam šta je tamo radio. Visok, lepog lica, poduže brade i kose, mršav i duguljast kao skakavac. Dole, ofucane pantalone. Gore, košulja prepuna masnih fleka. U ruci je nosio nešto nalik na aktovku. Dok sam izlazio na srednja, sav unezveren je utrčao na zadnja vrata.

Pogled na zgrade, takođe Blok 28. Ujutro, zbog senki, čini se kao da su umočene u vodu, ali na vrhu, snažna kosina prepuna svetlosti. Ptice preleću iznad antena.

Na pauzi za ručak pas sa crvenom lopticom u istom bloku.

Poslepodne, tržni centar na Banjici i otužni lokali, mahom isti kao devedesetih.

Na dnu dugačkog stepeništa starac. Preko devedeset godina. Stoji sa štapom u ruci. Pored nogu ceger sa točkićima. Čeka, ne da pita, već da pogledom ulovi pitanje - Da li mu treba pomoć. Kasnije na vrhu stepeništa. Njegove oči i strah od pružene ruke, strah od bolesti.

U Maksiju kupio večeru i doručak. Radnik za kasom uzviknuo koleginici - Još malo pa gotovo! Na mušterijino pitanje šta će da radi kada dođe kući, odgovorio - Odmorim leđa, gledam malo televizor. Šta je, tu je.

Propustio 401, ali ubrzo ušao u 405. Unutra klinac sa crnim tabletom. Video sam ga do sada tri puta, uvek ujutro, dok sam išao na posao, kod banjičkih Pet solitera.

Odmah posle toga, kod apoteke, iznenada misao da je ostalo još malo do kraja leta. Isto tako, ne pamtim kada sam poslednji put video toliko parkiranih automobila u glavnoj ulici. Podsetnik da vreme prolazi. Na samom dnu, dok sam skretao ka roditeljskoj kući, klinci na ćošku. Petorica njih. Nijednog nisam prepoznao.