Odlomak iz romana "Večeras padaš sam"

Jedina kontrateža tom iznenadnom naletu napetosti bio je Marinin način života, sada u potpunosti za- snovan na spontanosti. Nijedan dan više nije planirala unapred, ograničila je korišćenje mobilnog na manje od sat vremena dnevno i zamolila me da konačno stavimo u pogon kupljene bicikle.

   – Sedam sati sediš pred ekranom. Kako da ne budeš napet? Čekaj me sutra kod 25. maja u 19:00.

   Od tada smo se u to vreme i na tom mestu nalazili bar jednom nedeljno. Vožnje u sumrak ličile su na beg. Nadomak Sajma, ravnomerno ubrzavanje pružalo je utehu, čistilo višak keš memorije iz podsvesti. Na pragu leta, grad je ličio na tek probuđenog mamuta, prastaru životinju koja polako staje na noge, nesigurna da li će pod opsadom javnih radova izdržati još jednu godinu. Prostor je bio pun zvukova i posebno ih je na biciklu bilo moguće uhvatiti u ravnomernom proklizavanju, škripu tramvaja pod čeličnim užadima mosta, dahtanje nailazećih biciklista savijenih prema kormanu, muziku iz obližnjih restorana. Prijao mi je pogled na meditaciju pecaroša dok se dan gasio iznad visokih hrastovih krošnji, a eskadrila pataka povlačila prema trščaniku. Ništa od tog kolaža nisam fotografisao, nijednu objavu nisam stavio na Instagram. Selfiji više nisu dolazili u obzir. Posmatrao sam Marinu kako okreće pedale dok bi se poslednji trzaji sutona kolebali na masnim zupčanicima. Ni ujednačenost takta točkova, ni san velikog jezera nismo narušavali razgovorom. Izgledalo je kao da mrak izlazi iz zemlje i ubrzo je svetlo sa zadnjeg blatobrana njenog bicikla ostavljalo protežni trag. Sa okuke poslednje krivine svetla na prozorima zgrada u daljini palila su se brže od prvih zvezda. Kada bi noć u potpunosti prodrla, ista staza je u povratku ličila na drugačiji put. Proklizavali smo pored kafića i restorana u kojima više nije bilo muzike. Odeveni u bele košulje konobari su u dubini zamračenih lokala ličili na utvare. Gledajući u tamnu površinu vode, trudio sam se da ne mislim na preostalih dvadeset kilometara od Kalemegdana do Autokomande. Kada bismo iscrpljeni od pedalanja konačno stigli do moje zgrade, usledio bi najteži deo – nošenje bicikala na treći sprat, posle čega bismo se nakljukali kesicama magnezijuma, istuširali vrelom vodom i neko vreme u tišini ležali na trosedu. Bio je to najlepši deo dana, kada bi Marina položila glavu na moje rame. Tada bi mi postalo očigledno sve što je ona već uveliko znala. Problem nije bio u GPS signalu, prednjoj kameri mobilnog ili otiscima digitalnih tragova koje svakodnevno ostavljam po Internetu. Trebalo je samo da izdržim pomisao na Guberinovićevo lice, kratkotrajan život bez fiksne plate, a zatim smognem snage i obećam sebi da ću dati otkaz.